Десета књига М. Радибратовића „Што ми слику не остави ђедо“ је настала и изашла у издању Библиотеке „Љубиша Р. Ђенић“ 2020. године уочи Преображења, кад је и требало да буде представљена, али због ванредних околности изазваних пандемијом вируса Ковид 19, она је годину дана касније имала своју званичну промоцију.

 

Према речима Љиљане Ракић, библиотекара, књига „Што ми слику не остави ђедо“ представља допринос упознавању села Рожанства на прелому два века. Милосав у својој књизи помиње прва досељавања, предмете који су некад били у употреби и занате којих више нема. Описује какав су живот водили некад становници Рожанства и тако са благом сетом због смањења броја становника, доводи читаоце до данашњих дана.

Помиње особе које су биле битне за Рожанство, које су га на неки начин унапредиле, попут инжењера Цветка Томашевића – који је обезбедио воду, а самим тим  вероватно и постојање насељеног места на овим просторима.

Наравно, помињу се великани који су прославили Златибор – незаобилазни Михаило Ђуповић са својим прелепим стиховима и римама, као и сликар и вајар Владе Митровић са својим многобројним сликама, бистама, спомен-обележјима...

Једанаесту књигу завичајног писца Милосава Радибратовића „Сећања дуга, приче кратке“ професор Драган Новаковић из Чајетине и рецезент књиге описује као дело које је тешко класификовати са књижевно-теоријског аспекта. Ова проза има елементе аутобиографског из ауторовог дугог и садржајног живота, али не може а да се не осврне и на историју свог Рожанства, издвајајући оне који су својим поступцима и подвизима заслужили незаборав и он ту наступа као хроничар.  Језик који се користи у књизи је народски, док поменуте тематске разноликости ни мало не сметају читаоцу, већ дају на аутентичности и сликовитости дела.